Sunday, February 27, 2011

Pravilan razvoj dece i sport

Problemi u telesnom i motoričkom razvoju dece

Mnogo puta smo mogli čuti o velikom procentu školske dece sa posturalnim poremećajima (ravnim stopalima, „X“, „O“, nogama, kifozama, lordozama, skoliozama). Istraživanja koja su vršena devedesetih godina ukazivala su da se radi od oko 60% školske dece kod kojih se uočavaju ovi nedostaci. Danas sve je veći broj istraživanja nad školskom decom gde je 90% njih sa posturalnim poremećajima. I broj gojazne dece među populacijom škoske dece konstantno se povećava. Nivo razvoja motoričkih sposobnosti kod današnje dece je veoma nizak. Deca ne znaju na pravi način da se kreću, hodaju, trče, skaču. Naravno da ovakva situacija direktno utiče na zdravstveni status dece, otpornost dečijeg organizma i sposobnosti da se suprotstavi bolestima, razvoju organskih sistema i funkcije organizma. Postavlja se pitanje o zdravlju nacije u budućnosti, razvoju klubskog i nacionalnog sporta, procentu radno sposobnog stanovništva, kvaliteta života uopšte.!
Ako analiziramo uslove i načine života u kojima današnja deca odrastaju lako je zaključiti da je reč o hipokineziji kao najznačajnijem faktoru koji utiče na ove pojave kod dece. Svakako da i način ishrane sa značajnim faktorom utiče na ove probleme. Svi ovi zaključci jasno nam ukazuju da je deci neophodno stvoriti uslove za pravilnim telesnim razvojem, razvojem motoričkih sposobnosti. Da bi nešto u tom smislu mogli učiniti treba krenuti od predškolskog uzrasta deteta, odnosno najburnijeg i najznačajnijeg perioda u ontološkom razvoju čoveka. Dete svoje sposobnosti najviše može da razvije do sedme godine.! Dokazano je da je predškolski uzrast najznačajniji u celokupnom formiranju ličnosti. Kasnije dolazi samo do učenja raznih modifikacija i prilagođavanja raznim situacijama u životu.

Naviku za telesnim vežbanjem treba stvoriti od najranijeg detinjstva kao neophodnost života savremenog čoveka u urbanim sredinama!

Mali je broj vrtića koji se mogu pohvaliti prostorijama i osobljem osposobljenim za časove telesnog vežbanja i pokretne igre. Mali je broj parkova sa očuvanim spravama za motorički razvoj i igru dece. I sami roditelji nemaju naviku da parkove sa spravama za decu posećuju, pruže slobodu deci da se po njima kreću.
Za pravilno formiranje tela i razvoj motoričkih sposobnosti jako je bitan period do dvanaeste godine života. Profesori fizičkog vaspitanja u našem obrazovnom sisitemu počinju rad sa decom tek od jedanaeste godine. Telo je školskim programom nedovoljno stimulisano fizičkim aktivnostima, u odnosu na potrebe deteta u razvoju. Trećina osnovnih škola u RS nema fiskulturnu salu. Mali je broj onih i koji poseduju otvorene sportske terene. Retko u kojoj fiskulturnoj sali se može naći neka gimnastička sprava ili sportski rekviziti. Mnoge škole nemaju čak ni lopte. Tako da ni profesori fizičkog vaspitanja ne mogu da realizuje sve one kretne aktivnosti koje bi prevenirale pojave o kojima govorimo. Kao veoma kritičan momenat za pojavu loših držanja je momenat polaska dece u školu. Period naglog rasta, uz novi način života deteta (pretežno sedenje) usled obaveza koji se pred decu postavljaju, nošenje teških školskih torbi, nejako i nedovoljno formirano telo uglavnom dovode do loših držanja i posturalnih poremećaja, koji ako se ne reaguje, često kasnije dovode do deformiteta.
Roditelji svesni situacije i problema upisuju svoju decu u sportske klubuve u nadi da će time svom detetu pružiti mogućnost pravilnog razvoja. To je najčešće u uzrastu od 8 do 9 godina kada su posturalni problemi kod dece već izraženi. U sportskim klubovima veoma često radi ne stručan kadar koji ne prepoznaje prebleme kod dece niti im je uloga u klubu da se time bave. Sportske igre sa loptom koje su i najpopularnije kod roditelja i dece, nisu aktivnosti same za sebe koje mogu preventivno da deluju na pravilno formiranje tela deteta, niti pružaju opšti motorički razvoj na kome je neophodno i jedino ispravno raditi u ovom uzrastu. Treneri u klubovima primećuju da deca ne znaju da trče, skaču, da se na pravi način kreću i drže, međutim nisu naučeni niti se smatra da im je uloga da se time bave u sportskom klubu. Na Fakultetima Sporta i Fizičke Kulture jasno se ukazuje na probleme koji proističu iz rane specijalizacije dece u sportovima. Pored negativnog efekta na postizanje vrhunskog sportskog rezultata, jasno je da rana specijalizacija negativno deluje na pravilno formiranje tela detata u savremenim uslovima života.
Lekari roditeljima preporučuju plivanje kao aktivnost kojom je moguće otkloniti loša držanja i kojom je poželjno da se deca bave u ovom uzrastu u smislu preventive od posturalnih poremećaja. I da je tačno, koji je broj bazena u RS u kojima deca imaju mogućnost da uče plivati, usavršavaju tehnike i bave se ovim sportom tokom cele godine. Nama u praksi, u direktnom radu sa decom u vodi, i uz sagledavanje specifičnosti vodene sredine i ponašanja tela u njoj, se ne čini ta tvrdnja i preporuka kao primerena informacija. Mišićna naprezanja u vodi tokom obuke plivanja dece (kod nas za uzrast do 8 godina skoro uvek govorimo o obuci, retko kad o trenežnom plivanju) nisu odgovarajuća niti dovoljna da bi mogla preventivno delovati na loša držanja tela, a naročito ne korektivno.
Rad na korekciji posturalnih poremećaja i deformiteta kod dece je veoma težak, naporan, bolan i često ne zanimljiv deci. Zahteva brojan požrtvovan i stručan kadar. Veliki problem u praksi lečenja su konzervativne i zastarele metode koje mnogi roditelji i deca ne žele ili se jedva odlučuju prihvatiti(ortopedske cipele, razni mideri i gipsani korzeti, hiruške intervencije). Mali je broj državnih zdravstvenih ustanova gde roditelji mogu da uključe svoju decu u aktivan korektivan rad sa decom, u smislu lečenja pokretom, kretanjem, koje gaje i tradicionalno razvijaju ovakav jedino prihvatljiv model pristupanju problema dece sa posturalnim poremećajima.
U našoj sportskoj praksi imali smo više puta prilike da se upoznamo sa sportstima (sportski aerobik, sportska gimnastika, ples, balet) kojima su lekari savetovali midere, operaciju, roditelji nisu prihvatili, a deca podvrgnuta telesnom vežbanju i uspehu u toj sportskoj aktivnosti. Osim što su postizali natprosečne rezultate, nisu imali telesne probleme kao što se pretpostavljalo jer je usled adekvatne fizičke vežbe i posvećenosti sportskoj aktivnosti problem bio korigovan u izvesnoj meri, a oni bili naučeni na koji način kroz život moraju da se nose sa svojim problemom.
Analizirajući posturalni status dece, i slabost konkretne muskulature lako se zaključuje da su vežbe na spravama (višenja, njihanja, ljuljanja, upori, stavovi, izdržaji) neprikosnovene u pravilnom formiranju tela deteta, ako su one u kombinaciji sa atletskim aktivnostima (hodanja, trčanja, skokova, bacanja) kao majkom svih sportova, zatim plivanjem, osnovama borilačkih sportova (padovi, vučenja, nadvlačenja, potiskivanja, guranja) i sportskim igrama (košarka, rukomet, fudbal, odbojka, tenis) uspeh u pravilnom formiranju tela deteta i njegovih motoričkih sposobnosti ne može da izostane.

Monday, February 7, 2011

Škola sporta Brod -Srednja škola "Nikola Tesla" treninzi pon.19h i čet.18h


Pozivamo sve  zainteresovane roditelje da nas posete u Srednjoj školi "Nikola Tesla"pon. od 19h čet.od 18h i dovedu svoju decu uzrasta od 4-10g.da nam se pridruže.
Za one koji nisu još upoznati sa radom u školi, na treninzima se deca upoznaju sa osnovama iz oblasti fizičke kulture.Treninzi su organizovani tako da deca što pre nauče osnovne pokrete koji odlikuju složeno ljudsko kretanje(trčanje,skakanje,bacanje,penjanje,održavanje ravnoteže itd.),a naročito veliku pažnju poklanjamo razvoju koordinacije kao jedne od najvažnijih karakteristika za dalje bavljenje sportom.Uče se osnovni elementi sportske gimnastike i atletike koji su bazični sportovi i obuhvataju pravilan i svestran razvoj čitavog tela.Treninzi su uvek različiti i stalno se uče nove stvari.Ono najvažnije je da su deca izuzetno zadovoljna,da se većina vežbi odvija kroz razne igre i da im je za vreme časa osmeh na licu.

Sunday, February 6, 2011

Dakle brzo i kratko ali naporno je moj prvi izbor


Namerno mršavljenje odnosi se na gubitak  ukupne telesne mase u nastojanju da se poboljša vitalnost i zdravlje, i promeni izgled.
Terapijski gubitak težine, kod osoba koje su preteške, može smanjiti verovatnost od razvoja bolesti poput dijabetesa,  srčanih bolesti, visokog krvnog pritiska, moždanog udara, osteoartritisa i nekih vrsta raka.
Gubitak težine se događa kada je pojedinac u stanju negativnog energetskog bilansa: kada telo troši više energije ( u rad i metabolizam) nego što je konzumirano ( iz hrane ili drugih dodataka), tada će koristiti  rezerve iz masti ili mišića, i postepeno dovesti do mršavljenja.
Nije neuobičajeno za neke ljude koji  trenutno imaju idealnu telesnu težinu da traže dodatne načine mršavljenja kako bi poboljšali sportski rezultat i / ili postigli potrebnu težinu u kategorisanim sportovima tipa body building, dizanje tegova,borilački sportovi itd. Međutim, drugi će možda želeti postići atraktivniji izgled. S druge strane, biti ispod idealne težine, znači biti izložen zdravstvenim rizicima kao što su teškoće borbe protiv infekcije, osteoporoze, smanjenje mišićne snage,problemi regulisanja telesne temperature, pa čak i povećan rizik od smrti. Postoji mnogo dijeta, planova i recepata koji mogu biti korisni za mršavljenje. Dok se neki klasifikuju kao nezdravi i potencijalno štetni za opšte zdravlje, drugi su preporučeni od strane stručnjaka. Dijetni planovi su  dizajnirani prema preporučenom unosu kalorija, ali je važno napomenuti da su većina uspešnih dijeta one koje istovremeno primenjuju fizičku aktivnost. Postoji mnogo dijetetskih programa koji tvrde da se rezultat u gubljenju težine postiže bez napora(osobe za posmatranje).Naravno, dugoročni učinak ovih planova je upitan.
Namerno mršavljenje, u većini slučajeva, postiže se uz pomoć dijete, jer dijetna ograničenja je  lakše podneti nego doneti značajnu promenu u jednom  životnom stilu .U tom smislu, široke palete prehrambenih strategija dizajnirane su kako bi se zadovoljile potrebe pojedinaca koji žele izgubiti višak težine. Kalorije-ograničenje strategija je jedan od najčešćih prehrambenih planova.Dnevne kalorijske potrošnje za dijetetske svrhe variraju zavisno o nekoliko činilaca uključujući, dob, pol,  ciljeve, i još mnogo toga. Na primer, nutricionisti sugerišu da je najmanje 1.200 kalorija dnevno, koliko trebaju konzumirati žene kako bi održale zdravlje. Dnevni kalorijski unos muškaraca, s druge strane, ne bi smeo preći 1500.Važno je napomenuti da su ove preporuke prvenstveno cilj relativno zdravog pojedinca koji traži gubitak težine za bolji tonus tela. Međutim, pojedinci čija  težina povećava rizik za dijabetes, bolesti srca, ili druge bolesti, mogu primenjivati strožiju dijetu, ali samo pod vođstvom lekara i / ili specijaliste. U nekim slučajevima, preteške osobe možda trebaju ograničiti svoj dnevni unos kalorija za 800 ili čak 500.Prema US Food and Drug Administration (FDA), zdravi pojedinci koji žele održavati svoju težinu, trebaju konzumirati 2000 kalorija dnevno.
Niska kalorijska dijeta režim takođe se spominje kao jedna od najčešćih dijeta. Zbog svog minimalnog štetnog učinke, ova vrsta dijete se najčešće preporučuje .Uz to što ograničavaju unos kalorija, izbalansirane dijete takođe regulišu makronutrientnu potrošnju. Dakle, od ukupnog broja unesenih dnevnih kalorija, 40% bi trebao doći iz ugljenih hidrata, 30% od proteina i 30% od masti s ne više od 10% ukupne masti iz zasićenih oblika.Na primer, 1200 kalorijske dijeta će se sastojati od više od 480 kalorija iz ugljenih hidrata, proteina  360, i 360 iz masti. Iako se brojenje kalorija čini teško, dugoročnih koristi od smanjenog unosa kalorija je mnogo. Nakon postizanja željene telesne mase, količina kalorija dnevno se može postepeno povećavati, bez prekoračenja 2000 neto (tj. dobijeni oduzimanjem kalorija potrošenih kroz fizičku aktivnost od konzumiranih kalorija). U kombinaciji s povećanom telesnom aktivnošću, nisko kalorijska dijeta se smatra najdelotvornijom dugoročno, za razliku od brzih dijeta kada se mogu postići kratkoročni rezultati, u najboljem slučaju. Fizička aktivnost uveliko može poboljšati delotvornost ishrane. Najzdraviji način mršavljenja, dakle je onaj koji se sastoji od uravnotežene ishrane i umerene telesne aktivnosti.Sve vežbe su dobrodošle, ali ipak ja prednost dajem kratkim ali napornim treninzima kod kojih se troši puno energije,vežbe u kojima učestvuje više mišićnih grupa(mrtva dizanja,olimpijska diz.čučnjevi pliometrijski treninzi itd.) nasuprot dugim aerobnim treninzima gde dolazi do velikog iscrpljivanja usled gubitka vode.Čest je slučaj, a to stalno viđam po teretanama da ljudi pokušavaju da skinu višak sa stomaka radeći vežbe za trbušne mišiće ne shvatajući da je posledica takvog rada samo upala mišića a veoma mala potrošnja kalorija.Takođe veoma često se koriste šuškavci,plastične pantalone i odeća iz raznih reklama za mršavljenje što dovodi do gubitka vode, brzog zamaranja,povišenja temperature organizma pa krajnji rezultat može biti mučnina,nervoza,čak i srčani udar.Zanimljivo je da poznajem dosta ljudi koji veoma često dugo trče, pešače,uopšte se bave sportom ali unos kalorija je toliko veliki da ne uspevaju da ih potroše dugim i iscrpljujućim treningom koji ne može da se ponavlja svakog dana.Dakle brzo i kratko ali naporno je moj prvi izbor.
Zlatno pravilo u mršavljenju je izbegavati namirnice sa visokim procentom  masti i šećera, koji doprinose povećanju telesne mase i imaju negativne posledice na celokupno zdravlje. Nadalje, debljanje je povezano s preteranom konzumacijom alkohola.Depresija, stres ili dosada takođe mogu pridoneti povećanju težine, u ovim slučajevima, pojedincu se preporučuje potražiti lekarsku pomoć. 2010. studija je pokazala da je dijeta  s normalnim noćnim snom više nego udvostručila gubitak masti  u odnosu na sna-lišenu dijetu.

Za kraj, između 33 i 55 milijardi dolara godišnje troši se na proizvode i usluga mršavljenja, uključujući i medicinske postupke i lekove. Oko 70 posto Amerikanaca pokušava samostalno da smrša.

Friday, February 4, 2011

BOSU - vežbe propriorecepcije(ravnoteže)

Proprioceptori su nervne stanice koje se nalaze u zglobovima, mišićima i tetivama. Oni dobijaju informacije iz okoline o poziciji tela i delova lokomotornog aparata i šalju ih u CNS (centralni nervni sistem).
Informacije se šalju na nesvesnom nivou, a kao takve se ponovno šalju nazad u mišićna vlakna kako bi telo stvorilo optimalnu reakciju koja će sprečiti pad ili bar umanjiti povređivanje.
Efekti proprioceptivnog treninga su višestruki – od unapređenja ravnoteže, povećanja amplitude u zglobnim sistemima, povećanju svesnosti o položaju tela u prostoru, do jačanja ligamenata i tetiva.
Propriocepciju je najbolje vežbati svaki dan ili barem u okviru redovnog rekreativnog ili sportskog programa dva ili više puta nedeljno i to 10 minuta ukupno u intervalima po 30 sekundi do dve minute po vežbi. Ne samo da ćemo spretnije reagovati prilikom neke kritične situacije, već ćemo se zaštiti od sportskih povreda lokomotornog aparata. Vežbe propriocepcije, osim da smanjimo podložnu površinu (npr. stajanje na jednoj nozi ili iz četveronožnog položaja podići suprotnu nogu i suprotnu ruku) možemo koristiti i razne rekvizite.
Odličan rekvizit za tu svrhu svakako je BOSU, skraćenica njegovog imena  "both sides up" ili "obe strane gore". To znači da se na njemu mogu izvoditi mnoge vežbe i sa strane kupole, polulopte, kao i sa ravne strane. Primenjiv je u čitavom nizu kinezioloških aktivnosti od kineziterapije, rehabilitacije, do rekreativnih i takmičarskih treninga. Neuromuskularna fiziologija, koja definiše mišićnu aktivaciju potvrđuje korisnost primene tog rekvizita u kompletnom pristupu sistema treniranja.
BOSU nudi velik broj različitih vežbi za aktivaciju svih mišićnih grupa kako bi vežbanje bilo što zanimljivije i efikasnije rekreativcima, ali i vrhunskim sportistima.
Jedinstven i multidimenzionalni trening na BOSU-u osigurava: ojačavanje core-a (stabilizaciju trupa), poboljšanje funkcionalnih sposobnosti i razvoj propriocepcije. Jačanje core-a tj. stabilizacija trupa, odnosno jačanje trbušnih mišića, leđa i mišića dna zdelice kroz razne položaje na BOSU-u, u stajanju, sedu, kleku, ležanju ili na boku. Vežbe za ojačavanje trbušne muskulature mogu se kombinovati s uobičajenim izoliranim statičkim ili dinamičkim vežbama s ciljem podržavanja neutralne odnosno optimalno postavljene kičme.
Optimalna pozicija kičme važna je za zdravlje donjeg i gornjeg dela leđnih mišića kako bi se sprečila odstupanja od neutralne pozicije i tako smanjila opterećenja na kičmi, koja uzrokuju bolove i daljnje komplikacije.

Poboljšanje funkcionalnih sposobnosti u smislu izdržljivosti, snage, poboljšanja kardiovaskularnih i disajnih funkcija, pokretljivosti i fleksibilnosti postiže se upravo specifičnim vežbama na BOSU-u. Trening pri kojem se koriste velike mišićne grupe za izvođenje ritmičnih pokreta kojima se do određenog nivoa podiže frekvencija srca i disanja u određenom vremenskom periodu definicija je aerobnog treninga. Bilo koje specifične vežbe koje se odnose na određeni sport mogu se vežbati na BOSU-u primenom jednog, dva ili više njih istovremeno. Na BOSU-u se može hodati, skakati, trčati. Te se vežbe mogu izvoditi u aerobik verziji, bilo da vežbate u nešto lakšem režimu gde se frekvencija srca ne povećava mnogo više no u mirovanju, ili da intenzitet dovedete u aerobnu zonu, pri čemu je srčani puls 55 do 90% od maksimuma, osetićete dinamičan balans i izazove ravnoteže kroz zanimljive i zabavne pokrete.
Na BOSU- u se mogu izvoditi statične ili dinamičke vežbe i kao takve predstavljaju veliki izazov za balans i snagu dubokih slojeva mišića trupa i dna zdelice. Jedan je od najboljih rekvizita za ojačavanje trbušnih  mišića , leđa, zdelice, mišića ruku i nogu kao i za poboljšanje fleksibilnosti, agilnosti, izdržljivosti, poboljšanje ravnoteže i sigurnosti u kretanju, razvoj motoričkih kretanja i aktivacije međumišićne koordinacije.

Thursday, February 3, 2011

Paraglajding

 

Jedrenje padobranom

Jedrenje paraglajderom je jedan od najmlađih vazduhoplovnih sportova i jedan od najlakših i najjednostavnijih načina da se ostvari san o letenju(takođe i među najopasnijim). Ovaj sport se intenzivno razvija i širi u poslednjih petnaestak godina i sve više uzima maha u sportskom vazduhoplovstvu. Osnovni razlog ovome je taj što ovaj sport ne zahteva prevelika finansijska sredstva, što je u današnje vreme nešto što se najmanje ima. Ta pristupačnost je laka i brza mogućnost samostalnog poletanja, ali zato i veliki rizik. Poletanje bez kvalitetne teoretske pripreme i praktične obuke, pod kontrolom instruktora, je veliki rizik . Zbog male brzine leta, svaka promena brzine vetra i turbulencija, mogu ugroziti bezbednost. Zato je dugotrajna i sistematska obuka jedini način, da se doživi i dugo uživa u jedrenju padobranom.

Oprema za jedrenje padobranom je sledeća:

  1. Padobran za jedrenje (krilo)
  2. Sedište i sistem za povezivanje (sistem)
  3. Rezervni padobran (rezerva)
  4. Zaštitna kaciga
  5. Zaštitna obuća, rukavice i odeća
  6. Oprema za vezu i navigaciju.
Krilo je upravljiv padobran izduženo-elipsastog oblika. Sastavljeno je iz gornjeg i donjeg sloja tankog ne propusnog materijala, između koga se nalazi prostor podeljen na komore. Veličina komore i njihov broj zavise od vrste krila. Osnovna obuka se počinje na stabilnim i samoudesivim krilima, sa malim brojem debelih komora, koje ometaju veliku brzinu leta. Za velike brzine jedrenja i takmičenja se koriste krila sa velikim brojem tankih (aerodinamičnih) komora, ali i zahtevnija na održavanje stabilnog leta. Upravljivost se postiže povlačenjem, savijanjem zadnjih ivica padobrana, komandnim konopcima(komandama). Povlačenjem jedne ili obe komande(kočnice) dolazi do savijanja zadnjeg dela krila i tako menja otpor i uzgon jedne, ili obe strane,slično kao kad stavite veslo u vodu. Kao u svakom letenju, i pri jedrenju padobranom je važno znati minimalnu brzinu upravljivog leta, pre sloma uzgona (stolinga)tj. momenta kada krilo više nema dovoljno brzine da bi letelo pa se deformiše što je potencijalno vrlo opasna situacija.
Krilo je napravljeno od materijala čija propusnost na gasove treba biti što manja. Propustljivost se meri porozimetrom. UV sunčevo zračenje štetno deluje na materijal krila i zato mu je životni vek oko 200 do 300 sati. Posle tog vremena, poroznost se povećava, nosivost i brzina smanjuju i rizik od narušavanja pravinog oblika povećava, pritisak u komorama između gornjih i donjih slojeva se smanjuje, pa se rizik leta na starim krilima povećava. Takva dotrajala krila se obično koriste za vežbu na livadi i blagoj padini, bez uslova za poletanje.!!
Sistem veza (sedište)se koristi za smeštaj pilota. On je takve konstrukcije da pilot može biti bezbedan i osećati se prijatno. Generalno veličine je jedne stolice skrojen od sintetičkih materijala, poseduje protektore za zaštitu pilota u slučaju pada, džepove za smeštaj stvari... Postoje različiti sistemi u zavisnosti od namene paraglajdera kao što su npr. akro sistemi (za akrobatsko letenje), sistemi za prelete (aerodinamičniji su, veći, pilot je u ležećem položaju), sistemi za planinsko letenje (manji su i lakši) i standardni sistemi.
Rezervni padobran služi za samo spašavanje pilota kada je u opasnosti. Najčešće je oblika kupole površine od 22 kvadratna metra, a može i više, u zavisnosti od težine pilota. Rezervni padobran kači se za sedište.
Zaštitna oprema se koristi da zaštiti pilota od udaraca, hladnoće, vetra i UV zračenja. U nju spadaju kaciga, odeća, obuća i razne kreme. Pilot mora biti dobro snabdeven za svaki let jer on može potrajati i nekoliko sati. Kaciga je sastavni deo opreme i pilot ne sme započinjati let niti se vezivati na krilo bez kacige. Kaciga može biti tipa šlem koja štiti samo teme, potiljak i slepoočnice, a može imati i dodatak koji ide preko brade tako da štiti i lice. Odeća za paraglajding mora biti takva da štiti od povređivanja, vetra i hladnoće, ali da dozvoljava telu da diše kako ne bi došlo do nepotrebnog znojenja. Najistureniji delovi tela hladnoći i vetru su lice, kolena i ruke. Zato je potrebno imati odgovarajuću potkapu, rukavice i štitnike za kolena. Najpovoljniji su vindstoperi koji se izrađuju od goreteksa. Odeća može biti dvodelna ili jednodelna kao što su kombinezoni. Naravno u letnjim uslovima i malim visinama nije potrebno nosti toliku odeću. Treba znati da temperatura opada za 5-6 stepeni celzijusovih sa porastom visine od 1000 metara(obično 1°C/100m). Obuća u paraglajdingu ja jako bitna. Osim što štiti od hladnoće ima ulogu zaštite od povređivanja. Za tu priliku najbolje su dublje planinske cipele koje štite skočni zglob od prebrzog prizemljenja i zgodne su za kretanje po neravnom terenu. Pošto se UV zračenje povećava za 30% na svakih 1000 m nepohodno je nositi odgovarajuće zaštitne naočare i kremu. Pored ove zaštitne opreme dobro je poneti prvi zavoj, vode i malo hrane kao pomoć u slučaju prinudnog sletanja na nepoznat teren.
Oprema za vezu i navigaciju. U nju spada prenosna ručna radio stanica koja služi za uspostavljanje veze sa rukovodiocem letenja, ostalim pilotima i ona spada u sastavni deo opreme bez koje se ne poleće. Dodatna oprema su uređaj za merenje visine (variometar) posebno prilagođen za letače paraglajdera i globalni pozicioni sistem GPS takođe prilagođen primeni na ovoj letelici.

Strah

Svi ljudi imaju strah od visine, što je prirodno kao i svaki strah od nepoznatog. Ako neko kaže da se nikad nije uplašio u toku leta, ne govori istinu ili nije normalan. Iskusni piloti dožive strah tokom leta kada uslovi za letenje nisu povoljni. U početku je strah mnogo jači i intezivniji, ali vremenom sa porastom veštine, strah se smanjuje, a uživanje raste u lepoti slobodnog letenja. Želja za letenjem je uvek jača od straha. Strah je veliki prijatelj svakog pilota, jer ga sprečava da pomera granice leta, izvan trenutne mogućnosti i veštine.

  Let

U ovom sportu se ne iskače iz aviona kao što se često misli. Potrebna oprema se lako pakuje u jedan ranac (oko 15kg težine), i potreban je neki vid prevoza do najbližeg pogodnog brda. Kada se pronađe odgovarajuća lokacija, potrebno je manje od deset minuta za pripremu. Posle nekoliko koraka zaleta duž padine brda i uz povoljna strujanja vazduha može se poleteti odmah. Prednost sporta je da nema potrebe za aerodromima ili bilo kakvom drugom skupom infrastrukturom. Jedriličar odlučuje gde i kada će da poleti. Za sletanje početnika je potrebna livada. Iskusnim jedriličarima je dovoljna površina prečnika pola metra. Ne postoji jednostavniji način za poletenje.

Visina i dužina leta

Termički stub
Visina i dužina leta zavise od vremenskih uslova, ali je moguće ostati u vazduhu nekoliko sati, popeti se nekoliko hiljada metara u visinu i preleteti nekoliko stotina kilometara (svetski rekord je oko 400km). Padobran za jedrenje (Paraglajder) je letelica kao i jedrilica, i isto kao vazduhoplovno jedriličarstvo, paraglajder koristi sile vetrova i termičke struje da  ostane u vazduhu i da ide što više i dalje. Kada su uslovi optimalni moguće je poleteti sa brdašca visine nekoliko desetina metara a da se na kraju dostigne visina od preko 3000m. Sve je moguće u ovom sportu i granice se konstantno pomeraju. 2003 godine po prvi put je grupa paraglajderista je poletela sa podnožja Mon Blana (najviši vrh Evrope) i posle sat vremena leta svi su sleteli na vrh planine. Postoje dve vrste letenja: jedrenje na padini i letenje u termici. Jedrenje na padini ostvaruje se pod dejstvom vetra koji delije normalno (čeoni vetar) na padinu i prati njenu konfiguraciju. Paraglajder se kreće paralelno sa padinom praveći krugove, tačnije osmice. Vetar koji se odbija od padine potiskuje krilo i održava paraglajder na konstantnoj visini. Na ovaj način pilot može ostati u vazduhu sve dok na padinu deluje čeoni vetar određene jačine. Jačina vetra se kreće od 4 m/s do 9 m/s u zavisnosti od same padine, tipa krila paraglajdera i znanja pilota paraglajdera. Letenje u termici dosta je složenije, a takođe i opasnije od prethodnog. Pod pojmom termika podrazumeva se proces zagrevanja sloja vazduha uz tlo i njegovo dizanje na veće visine. Pošto se delovi zemlje razlikuju po svojoj građi i boji onda je očigledno da intenzitet zagrevanja nije isti, a samim tim ni intenzitet dizanja toplog vazduha. Prostor gde je intenzitet dizanja toplog vazduha veliki zove se stub, a prostor gde dizanje toplog vazduha postoji, ali nije velikog intenziteta u paraglajdingu se naziva balon. Piloti paraglajdera da bi dostigli veću visinu traže termičke stubove i u njima kruže. Na taj način termički stub ih diže u visinu. Brzina dizanja može biti najčeće oko 3 m/s pa i do 20 m/s. Mesta na kojima nastaju termički stubovi mogu se prepoznati tako da su teorijska znanja iz pojedinih oblasti meteorologije neophodna u ovom sportu. Termika na prostoru kao što je Balkan počinje u proleće, a završava se krajem leta.

Obuka

Poletanje paraglajderom

Obuka se vrši postupno i sa manjih visina. Tako se učenik polako navikava na visinu i uči osnovne tehnike letenja. Visina se postupno povećava kako učenik napreduje. U praksi je moguće da se izvode prvi visinski letovi (par stotina metara) još tokom prvog dana obuke ali poželjnija je postupnija obuka. Ipak uvek postoji mogućnost da se prvi letovi izvedu u tandem paraglajderima koji imaju mogućnost da nose dve osobe. To je najbezbedniji način da se sa instruktorom doživi prvi let. Pored praktičnog dela, obuka podrazumeva i teorijski deo. Učenje aerodinamike i vazduhoplovne meteorologije je sastavno deo obuke koji se odvija uporedo sa praksom.
Prvi deo osnovnog kursa podrazumeva: upoznavanje sa opremom, ovladavanje tehnikom kontrole kupole padobrana na zemlji, zatim sledi prvi let u mirnim meterološkim uslovima. Naredni letovi imaju cilj uvežbavanja poletanja i sletanja. Sledeći deo kursa je padinsko jedrenje, gde se koristi vertikalna komponenta vetra na padini u cilju dobijanja na visini ili održavanja iste. Napredniji kursevi, za iskusnije polaznike, podrazumevaju jedrenje u termici, odnosno korišćenje termičkih stubova za postizanje visine.Takođe postoje i kursevi bezbednosti na kojima piloti namerno izazivaju zastoje i opasne situacije pod rukovodstvom instruktora i pokušavaju da ih reše i time postanu sigurniji u sebe i opremu,takvi letovi se izvode isključivo iznad vode.Iz kurseva bezbednosti se razvio sport Acro paragliding gde piloti izvode nezamislive stvari kao da se radi o čvrstoj letelici.